Izučavajući sudsku prasku na temu sporova koji su predmetom vezani za neovlašćenu potrošnju električne energije, uočio sam da o ovoj vrsti sporova ne postoje adekvatni izvori odnosno da se ovoj tematici nije poklonilo dovoljno pažnje u obradi i publikaciji, šta ova tematika svakako zaslužuje, imajuću u vidu rastući broj sporova sa navedenim predmetom.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su materijalno-pravni izvori koji uređuju predmetnu tematiku pisani usko stručnim rečnikom elektrotehničke struke, koji nama pravnicima, dosta često bude teško razumljiv, odlučio sam da napišem referat na naslovljenu temu kako bih kolegama koji se nađu u opisanim sporovima, sopstvenim rezonovanjem, analizom propisa i postojeće prakse, donekle olakšao proces primene odgovarajućeg pravnog okvira na činjnično stanje u konkretnoj parnici:

Odredbom člana 198. Zakona o energetici (Sl. Glasnik RS broj 145/2014, dalje „Zakon“) i odredbama čl. 54. do 58. Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom (Sl. glasnik RS, br. 63/2013 dalje: „Uredba“), definisani su oblici neovlašćene potrošnje električne energije

Neovlašćena potrošnja električne energije predstavlja vid sticanja bez osnova (što potvrđuje pravni stav apelacionih sudova koji je prihvaćen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 3. marta 2015. godine).

Neovlašćena potrošna pretpostavlja radnju korisnika električne energije odnosno potrošača električne energije kojom je onemogućena/otežana evidencija potrošnje električne energije, što posledično dovodi do neosnovanog obogaćenja korisnika/potrošača električne energije. U slučaju postojanja činjenice neovlašćene potrošnje električne energije, operator prenosnog sistema stiče obligaciono pravni zahtev prema kupcu električne energije u (pretpostavljenom) iznosu koji se utvrđuje na način propisan Zakonom i Uredbom (najduže za period od 6 meseci). Način na koji se utvrđuje ovaj (pretpostavljeni) iznos, odnosno metod obračuna, je donekle sporan ali ta to pitanje nije predmet ovog referata.

Neovlašćena potrošnja električne energije ima i svoj krivično pravni aspekt koji takođe nećemo obrađivati u ovom referatu.

(Ne)postojanje neovlašćene potrošnje je činjenično pitanje na koje se primenjuje pravni okvir iz Zakona, Uredbe i Zakona o obligacionim odnosima.

Činjenicu postojanja neovlašćene potrošnje utvrđuje nadležni operater distributivnog sistema shodno odredbi člana 199. stav 1. Zakona, na koji način su operatoru distributivnog sistema poverena javna ovlašćena za potrebe sprovođenja postupka utvrđenja pomene činjenice (koja činjenica je podložna osporavanju u odgovarajućem postupku). Istim članom Zakona propisana je procedura utvrđivanja činjenice neovlašćene potrošnje električne energije.

Postupak utvrđenja neovlašćene potrošnje električne energije započinje sa ličnim opažanjima zaposlenih kod operatera distributivnog sistema prilikom redovne ili vanredne kontrole mernog mesta i sastavljanjem Zapisnika o kontroli mernog mesta (koji se u praksi operatera distributivnog sistema naziva „Zapisnik K1“) i Zapisnika o neovlašćenoj potrošnji (koji se u praksi operatera distributivnog sistema naziva „Zapisnik K2“).

U parničnim postupcima koji se vode radi naplate iznosa koji potražuje operator distributivnog sistema na ime izgubljene dobiti zbog neovlašćene potrošnje, praksa je da se od strane operatora distributivnog sistema, kao dokazni materijal, dostavlja isključivo Zapisnik K1 i Zapisnik K2, i predlaže ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine tužbenog zahteva (odnosno pravilnosti obračuna iznosa koji potražuje operator distributivnog sistema).

Po mišljenju autora ovog referata navedene dokazi (ukoliko budu osporeni) nisu dovoljni da se na osnovu istih zasnuje presuda kojom bi potrošač bio obavezan na plaćanje (uglavnom enormnih) iznosa.

Naime, nijedan zakon ne popisuje da su pomenuti zapisnici verodostojne isprave niti se bilo kojim propisom ustanovljava pretpostavka tačnosti ovih isprava. Zapisnici predstavljaju ispravu koja sadrži zapažanja zaposlenih kod operatora distributivnog sistema i ukoliko isti nisu prihvaćeni od strane potrošača električne energije, podložni su pobijanju, pa je shodno navedenom na operatoru distributivnog sistema teret dokazivanja činjenica navedenih u Zapisnicima. Dok se ne dokaže tačnost sadržine Zapisnika isti predstavljaju jednostrane isprave operatora distributivnog sistema u kom kontekstu nemaju gotovo nikakvu dokaznu snagu.

Operator distributivnog sistema može dokazivati tačnost sadržine pomenutih Zapisnika svedočenjem lica koji su učestvovala u sastavljanju pomenutih zapisnika, ali je sud dužan da utvrdi i da li su isti Zapisnici sastavljeni na način i u skladu sa procedurom propisanom Zakonom i Uredbom. Zakonom propisana procedura postoji kako bi ograničila samovolju operatora distributivnog sistema i kako bi onemogućila zloupotrebe poverenih prava. Verodostojnost podataka u ispravama bi se pretpostavljala tek u slučaju da je u potpunosti ispoštovana procedura utvrđenja činjenica predviđena odredbama Zakonom. Operator distributivnog sistema nema samo pravo da utvrđuje činjenicu neovlašćene potrošnje, već i obavezu da ovu činjenicu utvrdi na način i sredstvima koji su propisani Zakonom i Uredbom.

S tim u vezi ukazujemo na osnovne elemente procesa utvrđenja činjenice neovlašćene potrošnje lektrične energije od strane operatora distributivnog sistema:

Pre svega činjenicu neovlašćene potrošnje potrebno je utvrditi dok je brojilo još uvek u radu, na mernom mestu.

Zakon o energetici propisuje da se neovlašćena potrošnja utvrđuje prilikom kontrole mernog mesta i da se izvršenoj redovnoj i vanrednoj kontroli sačinjava se zapisnik na licu mesta (čl. 199. stav 1. i 5 zakona) odnosno propisuje da se ova činjenica utvrđuje dok je sporno brojilo još uvek na lokaciji (u državini potrošača) odnosno dok je isto bilo u radu.

Ovakva odredba je i logična jer svi oblici neovlašćene potrošnje električne energije imaju veze sa korišćenjem brojila preko koga se evidentira potrošnja električne energije ili sa činjenicama koje se mogu utvrditi samo na mestu neposrednog korišćenja električne energije. Ukoliko bi se činjenica neovlašćene potrošnje električne energije utvrđivala nakon što je brojilo skinuto ili zapažanjem činjenica van mesta neposrednog korišćenja električne energije ta činjenica ne bi bila utvrđena saglasno Zakonu i Uredbi.

Na navedeno upućuje i odredba člana 55. stav 5. Uredbe, kojom je propisano da se očitavanje mernih uređaja na licu mesta, bez obavljanja kontrole i izrade zapisnika o kontroli mernog mesta ne smatra kontrolom koja se može koristiti za određivanje početka neovlašćenog preuzimanja električne energije.

Ukazujemo međutim da je odredbom člana 7.10.1. i 7.10.2. Pravila o radu distributivnog sistema od 13. jula 2017. godine koja su doneta na osnovu odredbe člana 136 stav 1. tačka 1. Zakona, propisano je da se neovlašćena potrošnja električne energije utvrđuje kontrolom mernog mesta i/ili ispitivanjem brojila u laboratorijskim uslovima o čemu se sastavlja zapisnik o neovlašćenoj potrošnji. Ove odredbe donekle odstupaju od odredbi Zakona pa se postavlja pitanje primene istih. Zakon poznaje samo Zapisnik o kontroli mernog mesta kao ispravu kojom se utvrđuju činjenice koje predstavljaju oblike neovlašćene potrošnje električne energije.  Odbredbe Pravila bi trebalo tumačiti tako da ne dođu u koliziju sa odredbama Zakona. Shodno navedenom Zapisnik o neovlašćenoj potrošnji (odnosno Zapisnik K2) bi mogao biti sastavljen naknadno i sadržati činjenice dodatnog ispitivanja spornog brojila, ali ovaj proces bi se mogao sprovesti tek nakon kontrole mernog mesta u pogledu kog je već sastavljen Zapisnik o kontroli mernog mesta (ili Zapisnik K1). Dakle ove dve faze procedure utvrđenja neovlašćene potrošnje su nužno povezane i Zapisnik K2 pretpostavlja Zapisnik K1.

Zapisnik o kontroli mernog mesta (K1) nije sam po sebi dovoljan da bude dokaz o neovlašćenoj potrošnji, odnosno, pored toga što isti zapisnik mora biti sačinjen na način koji je propisan (ispoštovana procedura) isti mora sadržati i sve propisane elemente.

Odredbom člana 199. stav 5. Zakona o energetici propisano je da se: „O izvršenoj redovnoj i vanrednoj kontroli sačinjava zapisnik na licu mesta koji sadrži utvrđeno činjenično stanje i dokazni materijal.“ Odrednica „dokazni materijal“ iz citiranog člana je najšireg spektra i obuhvata sve dokaze koji mogu biti obezbeđeni radi dokazivanje određene činjenice ili tvrdnje. Ta odrednica svakako obuhvata i fotografije i bilo koji drugi dokaz u prilog konkretne činjenice koja se dokazuje.

Dalje, kontroli mernog mesta mora prisustvovati predstavnik potrošača električne energije i Zapisnik o kontroli mernog mesta mora biti uručen potrošaču električne energije ili mu se ostavlja obaveštenje sa rokom i adresom gde može preuzeti zapisnik / zapisnik se dostavlja na drugi način u skladu sa zakonom (član 199. stav 7. i 8. Zakona). Na navedeni način omogućuje se (obavezno) učešće potrošača električne energije u procesu utvrđenja neovlašćene potrošnje električne energije.

Dakle, da sumiramo ovaj deo procedure: Zapisnik o kontroli mernog mesta mora biti sačinjen na lokaciji mernog mesta, uz isti se moraju obezbediti dokazi koji potvrđuju zapažanja navedena u samom Zapisniku i potrošaču električne energije se mora omogućiti učešće u postupku utvrđenja električne energije. Ukoliko zapisnik nije sačinjen na Zakonom propisan način, tj ukoliko nema Zakonom propisanu sadržinu i prateće dokaze, isti dokument ne bi mogao predstavljati dokaz o neolvašćenoj potrošnji električne energije.

Dalje, ukazujemo da je u postupku utvrđenja neovlašćene potrošnje električne energije kod onih vidova neovlašćene potrošnje koji se tiču nedozvoljene manipulacije brojilom za merenje, nužno učešće Direkcije za mere i dragocene metale kao pravnog lica isključivo ovlašćenog za overu merila/brojila.

Isključivu nadležnost Direkcije za mere i dragocene metale za pregled brojila (odnosno merila kako ga Zakon definiše), propisuje odredba člana 199. stav 4. Zakona o energetici u kojoj se doslovno navodi da: „ vanredni pregled merila u upotrebi vrši organ nadležan za poslove metrologije, odnosno odgovarajuće ovlašćeno telo za overavanje merila“ te člana 23. stav 1. Zakona o metrologiji („Sl. glasnik RS“, br. 15/2016“) kojom je propisano da „Overavanje merila (koje po zakonskoj definiciji obuhvata pregled i žigosanje merila, odnosno izdavanje uverenja o overavanju) vrši ovlašćeno telo, odnosno Direkcija nakon sprovedenog postupka pregleda merila čime se potvrđuje da je merilo u skladu sa odobrenim tipom merila, odnosno da ispunjava propisane metrološke zahteve“.

Odredbom člana 2. stav 1. i stav 2. Pravilnika o načinu vanrednog pregleda merila („Sl. glasnik RS“, br. 54/2012) bilo je propisano da se vanredni pregled merila vrši na način koji obezbeđuje nezavisnost i nepristrasnost, a da je nezavisnost i nepristrasnost je obezbeđena ako vanredni pregled merila vrši ovlašćeno telo koje nije overilo to merilo, odnosno državni službenik Direkcije za mere i dragocene metale koji nije učestvovao u overavanju tog merila, dok iz odredbe člana 3. stav 1. trenutno važećeg Pravilnika o načinu vanrednog pregleda merila (Sl. glasnik RS“, br. 112/2017) proizlazi da vanredni pregled merila vrši Direkcija.

Tvrdnju u pogledu nužnosti učešća Direkcija za mere i dragocene metale u postupku utvrđenja činjenice neovlašćene manipulacije brojilom u kontekstu neovlašćene potrošnje električne energije potvrđuje i stav sudske prakse i to Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž 3372/2017 od 13.7.2017. godine.

Dalje, odredbom člana 5. navedenog Pravilnika propisano je da Izveštaj o vanrednom pregledu merila, koji se izdaje za merilo za koje se utvrdi da je državni žig prestao da važi, ili za merilo za koje se utvrdi da nije funkcionalno, sadrži, naročito:

1) podatke o merilu: naziv, proizvođač, serijski broj, godina proizvodnje, službena oznaka tipa merila, kao i vlasnik, odnosno korisnik merila;

2) razlog prestanka važenja državnih žigova, odnosno razlog nefunkcionalnosti merila;

3) mesto i vreme vanrednog pregleda merila;

4) ime i prezime lica koje je izvršilo vanredni pregled merila;

5) zaključak;

6) iznos troškova vanrednog pregleda merila;

7) podatak o tome ko snosi troškove vanrednog pregleda merila, u skladu sa zakonom.

Sama logika govori da je nužno da se zna KO je, KADA i GDE vršio pregled brojila/merila, a kako bi se došlo do podataka da li je isti pregled uopšte vršen u ovlašćenoj laboratoriji ili od strane lica koje raspolaže stručnim znanjima za sprovođenje postupka pregleda.

Tek Izveštaj o vanrednom pregledu brojila bi predstavljao valjanu ispravu na osnovu koje bi mogao da se sačini Zapisnika o neovlašćenoj potrošnji električne energije (K2) a na bazi kog zapisnika se izdaje obračun (račun) za neovlašćenu potrošnju u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. Zakona.

Da supsimiramo ovaj deo procedure utvrđenja neovlašćene potrošnje električne energije: Direkcija za mere i dragocene metale je jedina ovlašćena da vrši vanredni pregled merila i da o vanrednom pregledu sačini Izveštaj koji sadrži činjenice utvrđene pregledom koji predstavlja jedini pouzdan dokaz o eventualnoj nedozvoljenoj manipulaciji brojilom (merilom) koje dovodi do neovlašćene potrošnje električne energije.

Dakle, na operatoru distributivnog sistema je teret dokazivanja činjenice neovlašćene kontrole u pogledu koje činjenice su relevantni sledeći dokazi:

1. Zapisnik o kontroli mernog mesta koji mora biti sačinjen na licu mesta;
2. Dokazi o činjenicama utvrđenim prilikom kontrole mernog mesta, koji su prilog zapisnika o kontroli mernog mesta;
3. Izveštaj o laboratorijskoj analizi merila;
4. Izveštaj o vanrednom pregledu merila izvršenom od strane Direkcije za mere i dragocene metale;
5. Zapisnik o neovlašćenoj potrošnji električne energije;
6. Obračun neovlašćeno utrošene električne energije i Račun o neovlašćenoj potrošnji.

pri čemu operator distributivog sistema mora dokazati da su sve navedene isprave sačinjeni u skladu sa relevantnim propisima što podrazumeva da su sve pomenute isprave donete u skladu sa propisanom procedurom i da sadrže sve elemente predviđene navedenim propisima. Sve navedene isprave su proceduralno i sadržinski uzročno-posledično povezani i nedostatak jedne isprave povlači nedostatke u narednoj ispravi.

U utvrđenju činjeničnog stanja zbog specifičnosti materije svakako je nužno učešće veštaka elektro tehničke struke pred kojima primarno pitanje treba da bude: da li je uopšte došlo do neovlašćene potrošnje i da li se postojanje neovlašćene potrošnje može pozdano utvrditi na osnovu stanja u spisima predmeta odnosno na osnovu dokazne građe koju je dostavio operator distributivnog sistema. Prilikom veštačenja, veštak mora voditi računa o verodostojnosti isprava čiju sadržinu ispituje (sadržina i proces izrade), a sekundarno da li je obračun neovlašćene potrošnje izvršen u skladu sa Zakonom i Uredbom, Potencijalni nedostaci u procesu donošenja, formi i sadržini isprava pogađaju operatora distributivnog sistema po osnovu pravila o teretu dokazivanja.

Stavove iznete kroz ovaj referat potvrđuje prvostepena Presuda privrednog suda u Beogradu koji se vodio pod posl.br. P. 5677/2016.

Ovom prilikom, za kraj, iznosimo dve interesantne konstatacije iz obrazloženja navedene Presude:

„Neovlašćena potrošnja električne energije kao vid nedozvoljenog korišćenja električne energije mora biti nedvosmisleno utvrđena i to prilikom vršenja kontrole od strane operatera, kao što mora biti utvrđen i način neovlašćenog korišćenja električne energije u skladu sa članom 54. Uredbe koji izričito predviđa na koji način se električna energija neovlašćeno koristi. „

„Neispravnost merila električne energije za koje nije utvrđeno da je posledica zloupotrebe u korišćenju električne energije nalagala je dužnost operatora sistema propisanu odredbom člana 47. stav 1. Uredbe da bez odlaganja obavesti korisnika sistema o svim smetnjama i oštećenjima na mernim uređajima i da preduzme hitne mere za njihovo otklanjanje i roku od 3 dana od dana obaveštenja. Kako nije utvrđeno da da je tuženi kao korisnik sistema bio upoznat sa postojanjem oštećenja na mernom uređaju to je bila obaveza tužioca da preduzme mere za otklanjanje oštećenja na uređaju, pa navedena neispravnost merila nije mogla predstavljati osnov za obračun potrošnje električne energije po cenama za neovlašćeno preuzetu električnu energiju“